Jelena Djurović je osoba neobičnog dara. Osim svoje nesumnjive darovitosti za pisanu reč, ona ima talenat da unosi živahnost i boje u život, što onaj na papiru, što onaj stvarni. Namerno praveći parafrazu, na svog omiljenog autora Breta Istona Elisa, Jeleni polazi za rukom ono što je i samom Elisu promaklo. Njeni likovi su slojeviti, uobličeniji, stvarniji od Elisovih, ponekada namerno trivijalizovani, ne bi li se zabašurila bol i ispraznost kojima ih je suočio i sam bolni i isprazni svet u kome se nalaze. Oni su beskrajno duhoviti, u svojoj frivolnosti, u svojoj maskiranosti banalnošću, a opet, na momente, suptilno, gotovo eterično, na površinu se probija dubina, koja i sama izranavljena, rasparčana surovošću stvarnosti u kojoj borave, ponekada ekspodira pred našim očima dobijajući formu onog iskrivljenog, cirkuskog ogledala, u kome gotovo svako od nas može da se prepozna. Tada postaje više nego jasno da je spoljni okvir, ram, zapravo njihov jadni štit pred društveno-političkim sivilom, u kojem su odrastali, sazrevali i u kome opstaju. Dok opstaju. Koristeći repetativnu formu, Jelena pravi jedan filigranski svet u kojem svaki od junaka priča svoju priču, svoje uspomene, svoje misli. Ponekada iz nesigurnosti, ponekada iz isforsirane, mentalne izopačenosti, ponekada iz tuposti, ponekada iz dosade. Mešajući jednu autosurovu, a ironijsku samopsoznaju junaka sa paradigmatskom SF medjupričom, Jelena nepogrešivo oslikava svet u kome živimo, koji nas je zaboleo, koji nas je promenio, oteo nam onu čednost koja je postojala nekad. Koji nas je sveo na opne, ljušture, ispod kojih smo uplašeni ostali da čučimo, smejući se onome u šta nas je taj vrli novi svet pretvorio. A negde izdaleka, iz kosmosa, smeši se neki drugi svet, iskeženih zuba, obećavajući da nas tempom kojim idemo više neće biti. Da ćemo biti kažnjeni za ono što jesmo uradili, kao i za ono što nismo.
No comments:
Post a Comment