Buka i bes nadolazeće budućnosti - Vesna Radovanović

“… Istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“ ~ Borislav Pekić (“Atlantida naših nada”)

*

Godine 1996. NBC počeo da emituje sitkom “Treći kamen od Sunca” koji je najavljen kao serijal SF-žanra. Zaplet se vrteo oko četiri vanzemaljska bića koja su, preuzevši ljudska obličja došla na Zemlju, za njih beznačajnu planetu Sunčevog sistema, kako bi proučili ljudsku vrstu i njen način života. Međutim, serija je prevashodno bila komedija i to zanimljiv hibrid komedije naravi i komedije situacije, jer je humor bio baziran na činjenici da oni, iz straha da ne budu otkriveni, na artificijelan način podražavaju ponašanje ljudi i zapadaju u urnebesne situacije, ali je SF okvir bio od presudnog značaja. Naime, iako život na Zemlji u mnogim svojim aspektima zalazi duboko na teritoriju apsurda, mi Zemljani njega sagledavamo kao datu, naučenu i prihvaćenu realnost. Da bi se njegove bizarne strane mogle dovesti u pitanje i izvrgnuti ruglu, bilo je neophodno uvesti bića kojima je takav život kakav mi poznajemo i vodimo kao normalan – nov, stran, i tu da bi bio proučen i naučen. Stvari kreću naopako kada im se taj naš nesavršeni život i ta naša beznačajna planeta svide…

U svom drugom romanu, “30. februar”, autorka Jelena Đurović koristi SF na sličan način, ali polazi od osnovne premise da je za izvesna vanzemaljska bića planeta Zemlja od vitalnog značaja te da joj, u tom smislu, prilaze daleko ozbiljnije i sa konkretnim ciljem, ali fer i pošteno. I tu čine tragičku grešku, jer – mi, danas i ovde, ne vodimo život prožet tim osobinama. A opet, kao i ljudi koje su Solomoni u “Trećem kamenu” vrlo dobro shvatili, prihvatamo to kao dato, normalno i prihvaćeno. I u tome je naša tragička greška. A naša i njihova greška, nažalost, nisu dva minusa koja čine plus već – smak sveta.

Smestivši radnju u Beograd danas i prepustivši je u ruke dvojici mladića i dvojici devojaka na pragu tridesetih, spisateljica nas vešto uvodi u svet koji, nažalost, veoma dobro poznajemo; kako iz javnog tako i iz svakodnevnog života. Četvoro junaka predstavnici su, manje-više, svih dobro poznatih tipova te generacije u savremenoj nam prestonici: povratnik iz inostranstva, večiti student, sponzoruša, gej koji smišlja kako i da li da se outuje , sveznajući a nezaposleni intelektualac, šankerka iz predgrađa koja teži da se probije u svetu mode, poslovna žena na putu ka vrhu korporativne realnosti daleko od realnosti, rob mladalačke zaljubljenosti koju nikada nije prevazišao. Ljudi koji pokušavaju da žive kako je najbolje moguće u Srbiji razapetoj između prevaziđenog juče i nedosegnutog sutra, na razmeđi zaboravljenih tradicionalnih i još nenaučenih vrednosti novog doba; u Srbiji zbunjenoj, rastrzanoj, dezorijentisanoj, a previše gordoj da to prizna. U Srbiji u kojoj je normalan privatan život i normalno poslovanje SF, ništa osim smaka sveta ni ne može da se očekuje. Četvoro ljudi se susreće po povratku jednog od njih iz inostranstva i počinje da pokušava da vodi svoje živote ka, po njihovom mišljenju, boljoj budućnosti.

Ta linija radnje prepliće se sa drugom, čije je uvođenje odlično smišljena ideja: ne samo da bi ova prva imala kontraradnju, već i da bi se metafora društva koje nezaustavljivo srlja u propast mogla zaokružiti i postati sveobuhvatnija.
Bića iz galaksije Zeta Reticuli, otkrivaju da Zemlja poseduje resurs neophodan za opstanak njihovog sveta i odlučuju da se obrate za pomoć. Međutim, vođenje poslovnih pregovora, sklapanje poslova, business etika i ostali pojmovi tipični za razvijeni kapitalizam, ne funkcionišu i u sistemu prvobitne akumulacije kapitala savremenog srpskog društva. Poslovni sporazum koji je mogao biti povoljan za obe strane kreće pogrešnim putem i postaje neminovno poguban – takođe po obe strane.
Vešto vodeći priču kroz dos pasosovske epizode, spisateljica promišlja radnju izrazito kinematografski i daruje romanu veoma filmičnu strukturu (potencijal koji bi bilo šteta ne iskoristiti, mada je upitno koliko bi za tako nešto kod nas postojalo interesovanje), a fragmentarnom naracijom toka svesti pruža nam uvid u razmišljanja glavnih junaka, kako zemaljskog tako i vanzemaljskog sveta i, odbacujući sveznajućeg naratora, stvara diskontinuitet u pripovedanju kojim gradi napetost i čini roman uzbudljivim do samog kraja. Vešto odabran naslov doprinosi dramatici jer čitaoca navodi na pomisao da ključ leži u okvirima SF žanra te on i očekuje dolazak tog datuma, čime preokret postaje još uzbudljiviji. Kada je o samoj formi reč, zanimljivo je da i zemaljski i vanzemaljski moćnici ostaju u trećem licu – čujemo njihove reči ali ne i njihove misli, vidimo njihova (ne)dela ali ne saznajemo njihova osećanja. O njima se priča, oni progovaraju, ali njihovom unutarnjem svetu nemamo pristup. Unutarnji život pijuna nam je otvorena knjiga. Unutarnji život velikih igrača, ostaje obavijen velom tajne. Pijuni, u jednom trenutku, ipak shvataju šta se dešava, ali niti šta mogu da učine niti za to ima vremena. Čitalac „čita“ onoga kome i sâm pripada; druga strana je nesaglediva, nedodirljiva i njenim razmišljanjima nema pristup, mada bi već postojeća rašomonijada tek sa njima dosegla epske razmere.

Likovi koji, zapravo, predstavljaju tipove, neminovno pate od slabosti da su papirnati, dvodimenzionalni i nepotpuno razrađeni, te se čitalac nedovoljno vezuje za njih (osim ukoliko kroz njih ne prepozna ljude oko sebe što, svakako, menja perspektivu), ali s obzirom na to da su upotrebljeni kako bi se kroz njih kritici izložio svaki segment društva, oni odlično funkcionišu.

A te kritike ne biva pošteđena gotovo nijedna sfera „urbane“ Srbije danas: od porodičnog života i generacijskog jaza, preko medija, modne scene, infrastrukture, društvenog života mladih, stvaranja ličnog kroz korporativni identitet, muško-ženskih odnosa, i svega ostalog što čini jedno društvo takvim kakvo je, a sve nenametljivo, kroz detalje i komentare inkorporirane u tok tamo gde je to potrebno, u meri u kojoj je potrebno da ne „bode oči“, a da bude jasno.
To „sve što čini jedno društvo“ bilo bi nepotpuno bez sfere politike, pogotovo ako je „to jedno društvo“ ispolitizovano do te mere da ga je nemoguće van nje uopšte i sagledavati. Upravo tu treba tražiti osnovni razlog za posezanje za SF-om. Progovoriti o političkoj stvarnosti kroz bilo koju umetnost, dovodi delo u opasnost da bude porinuto u dnevnopolitički otpad na najdirektiniji način, da zauzme stranu i progovori „za“ i „protiv“. Autorka uspeva vešto da izbegne tu zamku: u romanu „30. februar“, srpsko-crnogorski političari se ne suprotstavljaju ni jedni drugima međusobno, niti bilo kome od svojih bližih i daljih suseda. Stavivši ih u poziciju da posao sklapaju sa bićima van ove galaksije, spisateljica daje bolji i precizniji opis nego što bi inače bilo moguće. Ovim putem, izmestivši ih iz okvira aktuelnosti koje bi, hteli ne hteli, morale da budu na neki način u izvesnoj meri jasno definisane političkim odnosima i scenom bilo same zemlje ili regiona, političari nisu neki određeni političari, već postaju paradigma načina vođenja politike i sklapanja poslova „u nas“, i to ne samo u zemlji i van zemlje, već i van Zemlje. A revolt protiv toga stiže prekasno: vanzemaljci reaguju odmah, oštro i beskompromisno, ali im u borbi protiv srpskog poslovanja nema spasa. Kao ni nama samima od nas samih.

Kao roman o nama i kraju sveta koji poznajemo, a koji smo sami izazvali, „30. februar“ Jelene Đurović knjiga je koja se čita na više različitih nivoa: kao lako štivo sa prepoznatljivom ekipom iz urbanog okruženja, kao napet triler, kao politička metafora naših aktuelnosti, kao scenario u razvoju, ili kao sve to odjednom. A spisateljici namće breme očekivanja. Ukoliko se bude upustila u građenje kompleksnije strukture, psihološki razrađenijih likova i obradu izazovnije teme, možemo se nadati da će sadašnje slabosti biti iskorištene kao građa za napredovanje ka razradi vrlina koje će iznedriti još zrelije i ozbiljnije delo.

"30.februar" stiže u Mladenovac

U sredu, 23.novembra u Centru za kulturu Mladenovac u 19h, održaće se promocija romana "30.februar", uz učešće autorke i recenzenata Dimitrija Vojnova i Danice Nikolić Nikolić.

http://www.ckm.co.rs/programi/knjizevni-tribinski-program/promocija-romana-30.-februar.html

Promocija romana "30.februar"-UK "Parobrod", video

Na promociji romana govorili su recenzenti Dimitrije Vojnov i Danica Nikolić Nikolić, izdavač Boban Knežević, kao i autorka Jelena Đurović.

Inspiration video za roman "30.februar"

Promocija romana "30.februar"-Sajam knjiga u Beogradu

Snimak sa promocije romana Jelene Đurović na Sajmu knjiga u Beogradu. Govore: Dimitrije Vojnov, Boban Knežević i autorka.

Jelena Đurović, intervju za portal "Agitpop.me"

O “Tridesetom februaru” i drugim lažima


U svom najotvorenijem intervjuu do sada Jelena Đurović odgovara na sve optužbe i objašnjava tajne datuma koji ne postoji...

Jelena Đurović je spisateljica kojoj je, kako sama priznaje, proza zapravo hobi. Aktivno se bavi politikom i novinarstvom a piše “ono što bi sama volela da čita” bez ambicije o velikim tiražima ili mogućnosti da osvoji nekakve nagrade. Zašto je onda ova polu-amaterka predmet našeg intervjua?

Jednostavno, ona je urednica portal “Agitpop.me” i kao redakcija smo osetili obavezu da joj posvetimo prostor da objasni zašto se, posle relativno nezapaženog prvenca “Kraljevstvo” ponovo latila tastarure…

AP: “Kraljevstvo” je bilo debakl?

JĐ: Mislim da je fijasko bolja reč. To je zapravo pristojna knjiga kojoj je trebao dobar predgovor ili pogovor da bi se neke stvari u njoj lakše iščitale i bile jasnije. Takođe, posle početnog entuzijazma (objavljivanja jedne od priča u SAD) bila sam ubeđena da ne moram preterano da pojašnjavam te porodične odnose između likova u pričama. Ispostavilo se da je to ostalo nejasno, zbrzano pred Sajam, i da je u suštini tu potreban samo jedan dobar uvod ili čak mini-porodično stablo junaka. Kao na pravom drvetu deset Sefira u Kabali.

AP: Pre nego što pređemo na aktuelni roman, često referišete na svoje jevrejsko poreklo, a nas u redakciji besomučno maltretirate da objavimo vest svaki put kad premijer Izraela namaže humus na maces. Po gradskim kuloarima Vas nazivaju “lažnom Jevrejkom”, a osim toga, zar ne mislite da je neukusno bez imalo kritičke note favorizovati Netanjahua u odnosu na Abasa ili Hamas?

JĐ: Pretpostavljam da je prezime problem. Mnogima sa očnim vidom i malo mozga jasno je da Đurović ne potiče od Jewrovitch, već iz Golubovaca u Zeti, pa otud i konfuzija. Kuloari, po prirodi srpsko-patrijarhalnog modela, ne mogu da se naviknu da su Jevreji pre više od 5000 godina patentirali “prenošenje” vere preko majčine strane, tako da su prezimena potpuno nebitna. Osam ženskih jevrejskih generacija, nekoliko bliskih Zellermeier rođaka u Izraelu i svi bitni podaci u knjizi rođenih u Tarnovu, pored Krakova, još od 1700. Ali ajde da ne zvučim kao da se pozivam na “ognjišta” to je samo odgovor. Nisam nikakav vernik, ali volim Izrael i volim Crnu Goru, ta dva simpatična plemenska naroda, kao što kaže ona pesma “odatle su moji”. Što se drugog dela pitanja tiče, ne mislm da je neukusno bez imalo kritičke note favorizovati Netanjahua u odnosu na Abasa ili Hamas.

AP: Ja bih rado prešao na Vaš aktuelni roman, ali moram da postavim još jedno važno pitanje? Po Vašim tvrdnjama, imate sve uslove da uradite iseljeničku i preselite se u Izrael, takođe, možete da idete u Crnu Goru, čijeg premijera isto, u veoma povoljnom svetlu često plasirate. Suprug Vam je Hrvat, stalno nastanjen u Velikoj Britaniji, i oboje imate njihovo državljanstvo. Zašto ste onda kog đavola ovde u Srbiji, zašto podrivate i ismevate naše napore da zadržimo Kosmet, sprdate se sa “prvim reketom sveta” i uopšte, ponašate se kao klasičan izdajnik?

JĐ: (Pauza) Vaše pitanje je provokativno. Vidite, ja mislim da su baš ljudi kao što ste vi zapravo izdajnici. Svi oni koji ne govore istinu da je Kosovo nezavisno već godinama, koji bi da one koji misle drugačije IZBACE iz Srbije, da ovde ne žive ni stranci, ni homoseksualci, ni nepravoslavci. Zove me majka pre neki dan i kaže da hoće da se čuje sa Markom Karadžićem, koji je moj partijski kolega. Ja je pitam šta će joj Marko? A ona mi kaže: “Pa eto, ja mislim, sad kad nema gej-parade, sad će da zabrane svima nama koji nismo pravoslavni da se šetamo ulicom”. Meni bilo smešno, ali malo i tužno. Neću da idem iz Srbije, zato što sam rođena u Knez Mihajlovoj, to je moja prćija, išla sam na sve demonstracije, čekala ispred praznih samoposluga za vreme Miloševića i sad da odem, kad smo na pragu toga da napravimo istorijski i civilizacijski skok. Ovde sam da bi gurala ovu zemlju u EU i u NATO, i u tom smislu smatram sebe izuzetnim patriotom. Patriota je upravo onaj koga pljuju, a on ima gde da ode, ali ostaje, jer voli taj narod iako ga pljuje.

AP: Dobro, dobro. Popijte sad malo vode… Recite nam nešto o romanu “30. februar”, znamo da je bilo više verzija imena, ovo je došlo nekako na kraju?

JĐ: (Pije vodu) Naslov koji se najduže zadržao bio je “Međuzvezdana sredina”. Onako, zvuči bombastično i pretenciozno a zapravo ne znači ništa. To je neki prazan prostor između planeta, ali nije ni crna rupa. Roman zapravo govori o Srbiji na jedan satiričan način, i tada mi je to bilo zanimljivo. Takođe, roman se jedno vreme zvao i “Doček svetlosne godine”. Pa je i to otpalo, kad je radnja “kvrcnula” u jednom neočekivanom pravcu.

AP: U Vašoj knjizi, lik Olivera, koji je na početku simpatičan i muževan, ima jak politički stav i bavi se novinarstvom. Kao što možemo pročitati, on sa Vama deli i mnoge stavove (verovatno ste ga, samozaljubljeno pisali, inspirisani samom sobom), ali je i ljubitelj partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu. Možete li nam objasniti odakle izvire to Vaše apsolutno nerazumevanje za iskopavanje moštiju Čiče i revitalizaciju četnika? Je l ste vi možda partizansko dete, kome je komunizam dao sve? Da li se plašite restitucije?

JĐ: Oliver je, kao i svi ostali, samo 5% mene dok je ostatak čista fikcija. I niko ko smatra da ima preveliki nos ne može da bude "samozaljubljen"... Kada je moja porodica u Višegradu propala zbog ekonomske krize i izgubila sve (to je bilo dvadesetih godina prošlog veka), i sestre Zellermeier, među kojima i moja prababa krenule kud-koja, moji su se obreli u Beogradu. Problem je bio u tome što starija generacija nije znala ništa da radi, oni su do tada samo upravljali fabrikama. I moju baku su, sa 14 godina, poslali na zanat. Ona je postala rukavičarka, radila po ceo dan i izdržavala svoje roditelje. Za vreme rata, svi su se sklonili u Pančevo u neki podrum, i to smo debelo platili seljacima, osim babe, koja je i dalje držala svoje radnje u centru grada, u Nušićevoj. Kad se rat završio, porodični prijatelj, Moša Pijade, nam je sugerisao da radnje prodamo, jer će sve postati društvena svojina. Prodate su, za budzašto. Niko mi nije bio u partizanima, ali su mi svi preci bili salonski komunisti. Ipak, postoji pravda i nepravda. Antifašizam, puška i borba protiv Nemaca je pravda. Tito je izgradio infrastrukturu, puteve, škole, aerodrome... njegova vlada. I dalje smatram da je njegov “prosvećeni apsolutizam” bio idealan za pripitomljavanje i srpskog i hrvatskog nacionalizma. I tačno, u svim velikim revolucijama i svim velikim državnicima se događaju kolateralne štete. Čerčil i Drezden, Golda Meir i Operacija “Božji Gnev”… ali tako je. Da danas hoćemo zaista da se razračunamo sa nacionalizmom, šovinizmom i homofobijom, mislite da bi smo mogli da upotrebljavamo drugačije metode?

Moja veza sa partizanima je preko dede iz Titograda ali on je umro jako davno… Otac mi nije došao na konju u Beograd i otišao na Dedinje, već šezdesetih, vozom, kao student i uselio se kod majke u stan. Dakle o vrednostima NOB-a me je učila baba, koja je morala da se odrekne dobrog dela imovine posle rata. Ali, ona je govorila: “Dok se neko smrzavao po šumi sa puškom, mi smo ovde sedeli i pili čaj. Pa neka im kuće, kad su pobedili Hitlera”.

Priča-čiča, pa ovako, jedan od braće mog pradede je dobro znao Dražu, i bila je priča u porodici da je on bio korektan, ali mlakonja. Neka iskopavaju, rade šta hoće, ali da bi povukli znak jednakosti neka ispišu deci na tabli sve četničke ofanzive i bitke protiv Nemaca, i neka dokažu da nije bilo apsolutno nikakve veze između tog pokreta i marionetske pro-nacističke vlade Ljotića i Nedića. To je ona ista vladavina koju obeležavaju stratišta kao što su Banjica, Sajmište, Jajinci... Kad to dokažu, prikažu i pokažu, neka udare "jednako je". Evo, samo neka pokažu sve te veličanstvene bitke četnika protiv Nemaca, da vidimo kad su se i gde desile, i biće dovoljno.

Što se restitucije tiče, ja čekam restituciju u kojoj će se obratiti pažnja na one koji su uništeni tokom devedesetih, od strane JUL-a i SPS-a… Za taj period imam i dokaze kao i šta da restituišem.

AP: U intervjuima o knjizi pominjete sve ostalo osim zapleta romana? Da li to znači da ne umete da ga prepričate ili da je konfuzan kao prethodni?

JĐ: Manje je konfuzan, jer sam imala odličnog urednika, Bobana Kneževića. Postoje tri nivoa radnje u romanu, i zaista je komplikovano opisivati. Imamo priču o Poletu, koji živi u inostranstvu. On se vraća u Beograd, i zatiče zanimljivo stanje među “ekipom” koju je tu ostavio. Drugi nivo radnje se tiče Strahinje Markovića, koji je savetnik Premijera Srbije. Strahinja je veoma zgodan ali i veoma opasan čovek. Treći nivo su vanzemaljci, Zetani, sa planete Zeta Reticuli.

Na koji način se ova tri storyline-a spajaju, to ćete morati da pročitate.


AP: Na jednom od promotivnih blogova, objavljena je i “Muzika iz knjige 30. februar” koja je prilično “homo-depresivna”. Vi se ponosite svojim muzičkim znanjem i slovite za sladokusca, kao slušate te neke čudne bendove za koje niko nije čuo… Otkud ovako ljigav, kič izbor, prepun opštih mesta?


JĐ: To je ukus mojih junaka. Ja njih nit volim, niti ih branim niti sam ja oni. Junaci TO slušaju i prestanite da me napadate. Kao da i Vi ponekad ne odvrnete neki evergrin od starog barda, Fila Kolinsa?

AP: Hm, da pređemo na politiku: član ste Liberalno demokratske partije, da li su neki od likova iz političkog miljea knjige bazirani na nekom od vaših partijskih kolega?

JĐ: Znate šta, ta reč “milje” mi je uvek bila ogavna i mislim da se odnosi na ono pleteno po kućama. Grozno, kako možete da upotrebite to u pitanju - milje.

Strahinja Marković i njegova družina u knjizi su ekstremno uticajni ljudi. I kao što sam rekla prilično pokvareni. Mi nismo velika stranka, samim tim nismo ni približno uticajni koliko bih ja želela. A i kad budemo uticajni, sigurna sam da se nećemo pokvariti. Sa druge strane, što se izgleda tiče, jedino kod nas i možete da vidite političare koji ne deluju kao “jagnjeći odredi” tako da to je tačno, njegov fizički izgled jeste baziran na kombinaciji nekoliko mojih dragih partijskih kolega.

AP: Šta dalje? Izbori ili književnost?

JĐ: Za sada, i od sada, samo izbori. Možda u toku novogodišnjih praznika malo radim na novom romanu, ali sam sigurna da do maja nema ozbiljnijeg pisanja.

“Krvotok zločina”, moj sledeći projekat, će morati malo da sačeka, pogotovo što je prvi od tri dela, i potrebno je dosta koncentracije.

AP: Na koricama knjige piše da Vi mislite da su Vam Bret Iston Elis i Lars fon Trir braća? Da li imate nekakvu dijagnozu? Smatrate li da će ljude privući tekst “o autoru” u kojem deluje kao da je autor blago udaren?

JĐ: Pa evo, Vi me intervjuišete. Znači, neki efekat je postignut. Imam dijagnozu: plašim se aviona, lekara i buba-švabe. I Fon Trir i Elis se panično plaše aviona. Ali nismo zato “u srodstvu” već zato što ja mislim da isto mislimo.

AP: Vama dobro, nama još bolje. Primećujemo da ste dosta fotošopirani na promotivnim fotografijama… Ali, to nije pitanje, samo konstatacija. Da li postoji nešto što Vas nismo pitali? Kako Vam se zovu mačke? Želite li nekom posebno da se zahvalite.

JĐ: Fotošop: Jesam, šta me briga, svi su.

1. Knjiga može da se kupi u knjižari Beopolis, Makedonska 22, a promocija na Sajmu knjiga je 28. oktobra u 15h 2. Mačke se zovu Luna i Siki 3. Posebno bih se zahvalila svom trećem bratu od drugih roditelja, Aleksandru Maćaševu, koji je dizajnirao knjigu, fantastičnim recenzentima Dimitriju Vojnovu i Danici Nikolić Nikolić, kao i celom timu iz Ustanove kulture “Parobrod”.

UK "Parobrod" - Promocija knjige "30.februar"

Atmosferu sa promocije kao i galeriju fotografija možete pogledati na linku Ustanove kulture "Parobrod".